Blizanci Teofilovići, Ratko i Radiša, rođeni su u Čačku, gde od 1983. godine počinju da se bave muzikom, kao članovi gradskog hora. Nakon osam godina provedenih u horu i iznenadne smrti dirigenta Predraga Peruničića, koji ih je i uveo u svet muzike, započinju sa istraživanjem starih muzičkih zapisa i muzičke baštine Srbije i Balkana. Tradicionalno muzičko i poetsko nasleđe interpretiraju autentičnim, do tada nezabeleženim a capella dvoglasom, koji postaje njihov zaštitni znak i koji ih s razlogom svrstava u jedinstvenu muzičku pojavu na Balkanu.

Kao vokalni duet Teofilovići ozbiljniju profesionalnu karijeru započinju ranih devedesetih godina 20. veka, kada snimaju trideset numera za nacionalni radio i televiziju, čime i počinje njihova koncertna aktivnost. Prekretnicu u karijeri ostvaruju sa debi albumom Čuvari sna (1998). Ovo izdanje, koje sadrži obrade petnaest arhaičnih pesama, biva izuzetno dobro primljeno, kako od muzičkih stručnjaka tako i od najšire publike. Mnogi ugledni kritičari i umetnici proglašavaju tada Teofiloviće najdragocenijom muzičkom pojavom u Srbiji: Ratko i Radiša su ne samo čuvari narodnog sna već i jedinstven znak o čudu pesme (Petar Peca Popović); Oni dokazuju da narodno pevanje nije fetiš, ni relikvija, već stalno liturgijsko kretanje duha kroz vreme (Emilija Radmilović).

Na podjednako dobar prijem nailazi i naredni album – Sabazorski vetrovi, koji Teofilovići objavljuju 2001. godine, i na kojem se nalazi 16 novih numera. Prema rečima prof. dr Nenada Ljubinkovića ovo muzičko ostvarenje Teofilovića nije samo nastavak traganja za savremenim etno-zvukovnim izrazom, ono jeste i svekoliko traganje za smislom i lepotom života.

S obzirom na to da je snaga njihovog pevanja na koncertima još izraženija od one koju donose studijski snimci, Teofilovići 2007. godine objavljuju koncertni CD pod nazivom Koncert Belgrade live. Pod utiskom ovog albuma, Ivan Ivačković piše sledeće: Ratko i Radiša Teofilović, blizanci s glasovima kakvi nastaju jednom u dekadi, ako ne i ređe...

Iako vođeni idejom da je ljudski glas najstariji i najsavršeniji instrument, Teofilovići nisu odoleli povremenim eksperimentima, sarađujući s drugim muzičarima. Nastupali su sa dugogodišnjim članom ansambla Renesans Žoržom Grujićem (stari instrumenti: gajde, kaval, rog, duduk), perkusionistom i kompozitorom Nebojšom Živkovićem i profesorom harmonike Bobanom Bjelićem. No, najplodnija i najznačajnija saradnja Teofilovića uspostavljena je s čuvenim gitaristom iz Los Anđelesa, Miroslavom Tadićem. Zajedno snimaju album Vidarica, koji sadrži četrnaest obrada narodnih pesama s područja uže Srbije i Kosova, Bosne, Dalmacije i Makedonije. Vidarica je i novi iskorak u muzičkom stvaralaštvu Braće Teofilović jer na jedinstven način spaja njihove čudesne vokale i zvuke žičanog instrumenta. Ova, prema rečima kritičarke Marije Ćirić, uzbudljiva muzičko-poetska priča, naišla je na vanredan prijem javnosti: Vidarica tako postaje više od muzike same: interpretacijama trojice umetnika ona zaista dobija lekovita svojstva i nudi (zvučnu) sliku stvarnosti neuporedivo primamljiviju od one u kojoj se krećemo (Marija Ćirić); Ovakav album kakav je Vidarica mogu stvoriti samo talentirani pripovjedači – album koji je za buduće naraštaje značajno djelo, koje publika treba pažljivo konzumirati (Ivica Stanković). Saradnja s Miroslavom Tadićem se nakon snimanja albuma nastavila kroz zajedničku koncertnu aktivnost.

Teofilovići su održali veliki broj koncerata u gotovo svim velikim gradovima Evrope, u Japanu, Americi... Nastupali su u nekim od najznačajnijih koncertnih dvorana sveta, kao što su Kennedy Center (Vašington), Aula počasnih gostiju kanadskog Parlamenta (Otava), Franc List (Budimpešta), Koncertna dvorana Čajkovski (Moskva), Vienna Konzerthaus – Mozartsaal (Beč), kao i na velikim svetskim festivalima, poput World Performing Arts Festival (Osaka), Sziget festival (Budimpešta), Estivoce Festival (Korzika), Canti di tradizioni (Sardinija), Mehr als Musik (Linc), The Sound of Stübing festival (Grac), Glatt & Verkehrt (Krems), Stans, Švajcarska, Festival Stanser Musiktage (Stans, Svajcarska) i mnogi drugi. Takođe, Teofilovići su gostovali i na prestižnim univerzitetima u SAD: New England Conservatory (Boston), University of Chicago, George Washington University, California Institute of the Arts (Valensija), Franklin College (Indijana).

"Glasovi stoleća", "umetničke ikone", "umetnički vrhunac čitavog festivala" samo su neki od naslova i utisaka međunarodnih novinara i organizatora njihovih koncerata. Jednostavno, njihovi živi nastupi, u kojima se najintenzivnije mogu osetiti melodijska vrludanja, lelujanja glasa i snaga zanosa, nude jedinstveno muzičko iskustvo koje se ne zaboravlja.